Trebao se dogoditi istorijski geopolitički zemljotres u Evropi, pa da uspavana i poprilično raštimana EU konačno promijeni svoj stav prema Bosni i Hercegovini. Najavi nam kandidatski status, ali uz neke uslove. Eto i taj se “grad sagradio”.
Piše: Faruk Kajtaz
Evropa je tako konačno “progledala”, mada je svima odavno bilo jasno šta se u BiH događa i ko su sve pravi “generatori beskrajne krize”.
Naime, godinama nas je ta ista Evropa prozivala za različite stvari, (počesto opravdano) praveći se kao da nema nikakve veze sa zbivanjima u BiH. Štaviše, uporno su prozivali BiH kao državu da “nije uradila domaću zadaću”, iako je i ovlaš upoznatima s stanjem u BiH i regionu bilo odavno jasno ko zaista stoji iza serije kriza.
Slale su se generalne poruke i kritike bez ulaženja u stvarnu suštinu problema i razloge odvijanja savim očiglednih procesa, koje su kontrolirali sasvim određeni političari i politike.
I ne samo iz BiH, već i iz neposrednog susjedstva!
Za EU je problem BiH bio suštinski “nevažan”, sve dok nije izazivao sigurnosne prijetnje, pa je taj “Bosanski lonac” mogao kuhati koliko je trebalo. Uz povremeno dodavanje vode, da baš “ne zagori”…
Bruxelles je uporno tražio da BiH “govori jednim jezikom”, mada se jako dobro znalo da je to nemoguće u situaciji kada jedna politika prijeti otvorenom secesijom, dok druga (u dosluhu) praktički blokira pola države i ucjenjuje!
Štaviše, jedan dio evropskih metropola nije vidio puno toga spornog u mogućem “novom dogovoru” u BiH na fonu “konačnog rješenja”, pa i moguće disolucije zemlje, a sve “u interesu mira”. Trebalo je “dovršiti procese”…
Računi su uredno godinama ispostavljani Sarajevu, dok je Banja Luka prijetila, a Mostar ucjenjivao.
I tako barem desetak godina! U ovoj ili onoj formi. Otvorenoj koaliciji Beograda i Zagreba ili preko “proxy” diplomatija – Orbana, Janše ili nekog EU činovnika.
Ovakva taktika je konačno “pročitana” i to ne zbog toga što to neko nije znao ranije “dešifrovati” ili su to neki dobro skrivali, već zato jer su se promijenile “okolnosti”… jer ni EU više nije u poziciji da može stvari gledati sa distance i praviti se naivna.
Rat je došao na njen prag, a Putinov “ruski medo” se opasno zaigrao i to ne samo na istoku Evrope, već i u drugom strateški važnim regionima, poput zapadnog Balkana ili Baltika.
Sada se odjednom itekao uočava šta to Dodik zaista želi i ko mu u tome pomaže, a ko asisitira. “Postaje jasnija” kompletna slika temeljito umreženih proruskih interesa, koja se do jučer svjesno minimizirala ili čak otvoreno negirala.
Stvari su postale preočite i preopasne da bi se mogle tek tako tretirati! “Evropski”.
Zapuhao je taj “Vjetar promjena” (Wind of change, engl.), pa ni zapadni Balkan, kao “mekani trbuh” Evrope, nije više mogao biti posmaran kao “manje važno pitanje”. Posebno, jer je godinama zanemarivan, a što je itekako otvorilo vrata za sve prisutniji ruski utjecaj.
Ovoga puta ne puše vjetar promjena iz Moskve, nego iz Bruxellesa!
Vjetar promjena je “puhnuo” i bit će dobro, ukoliko ne ostane tek “povjetarac”. A kada vjetar puhne, raznese i “maglu”, pa se neke stvari puno bolje vide.
Čak i ako ih “ne želite” vidjeti!