Hadžifejzović: „Svake subote oproštaj od najboljih ljudi. Pero Luković, Pero s onoga svijeta, otišao je na onaj svijet. Sveti Petar novinarstva – otišao je sa oltara novinarske crkve.
Toliko je Pero bio beskompromisno pero da je u svojim tekstovima secirao, pa i sjekao i svoje najbolje prijatelje, bliske kolege čim bi uvidio i najmanje skretanje sa tog zajedničkog puta bes-kompro-misnog.
Toliko je bio zadrt u tom poslu da nije štitio nikoga, pa ni sebe – u posljednjim tekstovima, u teškoj bolesti, opisivao je procese hemoterapije, slabosti zdravstvenog sistema, pa i likovanja onih koji su se radovali smrti koje je bio vrlo svjestan – da dolazi.
Čast mi je što smo bili drugari. Priznanje što je bio saradnik u ovoj emisiji, ponos što smo otvoreno o svemu pričali ispred i iza kamere.
Da, i mene je u svojim tekstovima znao okrpiti kojom rečenicom i kritikom, ali šta ćeš – bio – ne bio u pravu, Pero je to.
Čudno je, zaista neobjašnjivo, da sam desetine puta od najžešćih nacionalista dobijao ‘savjet’: Šta će ti Pero Luković? Dovedi u studio nekog pravog Srbina.
Da, Pero je jedan od najstarijih izdajnika. Čim otvoreno, a on nemilosrdno, pišeš o svojima – odmah si izdajnik. I neprijatelji će mu priznati da je bio luđački hrabar. I dušmani će mu priznati da je pisao tako lako, a tako žestoko. I najozbiljniji mrgudi će mu priznati da su im išle suze na oči kada ga čitaju – suze od smijeha.
Kada mi je pričao kako ga je politika ubila – finansijskim blokadama – brojnim tužbama, kako ga je sistem uništio – ekspresnim prihvatanjem tužbi i velikim novčanim kaznama – ja bih se uhinjio, smatrajući da FACE čak dobro prolazi u odnosu na njegovu malu redakciju i ogromne kazne.
Da, ubili su ga. Prvo razboljeli. Patio je, ali se nije dao. Bolovao teško, o tome pisao, ali nikada žalio. Do kraja života je plaćao kazne. Bosna mu je ostala dužna. Do kraja je pisao o našoj zemlji, čak i kada bi bosanski novinari posustajali u tome. Sarajevo mu se odužilo priznanjem počasnog građanina.
Senad Avdić, opraštajući se od Pere, piše: Bila je to zajednička bolja prošlost sa Perom Lukovićem.
Da, Pero je bio jedan od najboljih novinara bivše Jugoslavije; raskošni talent, komentator politike, recenzent muzike, psihoanalitičar društva…
Ovaj studio FACE-a zvao je Zvezdara. Živio je na Zvezdari – gore, na brdu, pa još više na nekom spratu – iznad ljudi, a bliže zvijezdama. S prozora njegovog stana na beogradskoj Zvezdari vidio se cijeli grad – pogled kao s našeg prozora na Sarajevo.
‘Odavde i sa Zvezdare odlično vidimo šta rade oni dolje u vlasti.’
Kraljevski dečko sa Zvezdare međ zvijezdama.“