Čerkez: “Kao mala voljela sam kokoške. Imala sam svoju generaciju kokoški. Jednom sam kokošku donijela sestri u krevet! Mama je bila jako stroga, ali drago mi je. Voljela bih da barem 80% budem kao ona. Mamu nervira što karakterom nisam povukla na nju; ona je dosta čvrsta, a ja sam nježna. Ljudi su me puno iskorištavali. Voljela bih da sam je više slušala. Kad sam saznala da sam trudna, bila sam uplašena, ali brzo to počneš da gledaš kao blagoslov. Najteže mi pada što za svaku sitnicu moraš pitati nekoga da ga pričuva. Neke stvari koje su mi prije bile normalne, sad su luksuz. Sanjala sam da imam sretno i veselo dijete… upravo takav je moj Adrian.”
Idrizbegović: “Zašto si toliko dugo čuvala ljubav od javnosti?”
Čerkez: “Imala sam loše iskustvo ranije. Što više čuvaš privatni život, više ćeš biti sretna. Ja, da nisam zatrudnjela, vjerovatno bih objavila samo fotografiju sa vjenčanja! Dok ne dođe onaj pravi, misliš da je svaki pravi. Dok ne dođe nešto i dok ti se ne pokaže da to nije tako. Ako ti je suđeno, suđeno je. Supruga sam znala nekoliko godina; on se trudio, ali ja nisam htjela ništa da imam s njim. Bila sam previše povrijeđena. Onda sam odlučila da popustim; shvatila sam da nemam više šta čekati. Brak se jako puno promijeni kad dođe dijete. Dođe to malo biće koje ovisi i o meni i o njemu. Navečer, kad legnem, nemam volje da pričam. Dođe trenutak kad misliš da ste se udaljili. Nije ni njemu bilo lako sa mnom. Nisam ga više kući dočekivala nasmijana. Bila sam iscrpljena, nenaspavana… muka mi je bilo od svega. Muškarci moraju shvatiti da jako malo žene ostane na kraju dana kad postaneš majka jer… sva odgovornost je na tebi. Ali već se sad vraćamo u normalu. Sretna sam što smo pregurali ovih godinu dana. Važno je da muškarac razumije ženu i bude strpljiv. Moraju shvatiti da si i ti trudan; nije samo žena. Moraš biti ženi pomoć, a da ona ne pita. Uzmeš bebu da ona malo odspava. Treba vidjeti neke stvari. Ne može majka sve sama. Halid Bešlić mi je puno pomogao. On je bio osoba za poželjeti za kolegu. Rekao mi je da budem ono što jesam. Naveo je sebe za primjer. On je pjevao o svojoj Bosni. Moj kraj je Hercegovina. Kamen, krš i maslina… nema to svugdje. Rekao je: ‘Pjevaj o svom kraju!’ Trebamo voljeti svaki dan. Vrijeme brzo prođe. Trebamo se osvijestiti da nije život onakav kakvim ga zamišljamo do dvadesete!”