Perić: “Mama mi je rekla da me nije nosila u stomaku, ali da me nosila na svom srcu. Tako mi je rekla da sam usvojeno dijete. Nikada mi to nije predstavljalo problem. Uvijek sam se ponosila time. Bila sam sretno dijete koje je imalo prekrasno djetinjstvo i kojem ljubavi nije nedostajalo. Ja sam bila središte njihovog svemira. Dugo su me čekali. Majka bi mi govorila: ‘Druge žene su trudne devet mjeseci, ja sam tebe čekala tri godine.’
Pravu istinu znaju moji biološki roditelji. Rođena sam prijevremeno. Iz Mostara smo prebačene u Sarajevo jer nije bilo inkubatora. Ona je otišla iz bolnice, a mene je ostavila. Bila sam u Domu ‘Bjelave’. Ocu je rečeno da sam umrla na porodu. Njih danas više nema.
Složila sam svoj mozaik. To je bila moja želja. Htjela sam da priča bude potpuna. Ona je sada potpuna i završena. Rezultat te priče je da imam braću i sestre.
Nikada kao dijete nisam imala želju da potražim biološke roditelje. Radila sam priču o jednoj djevojčici koja je rođena u porodilištu u Mostaru i koju je majka ostavila bez podataka. Kada sam krenula istraživati porodilišta, nakon što su se kamere ugasile, pitala sam direktora da li je ta djevojčica, kada bude punoljetna i ukoliko dođe u Centar za socijalni rad i postavi pitanje o svojoj majci, ima pravo saznati taj podatak ako ga oni imaju.
On je rekao da ima. Ja sam ga pitala: ‘Možete li reći meni ko je moja biološka majka?’ Čovjek je u sekundi postao bijel kao kreč. Rekla sam mu da ću mu olakšati… rekla sam njeno ime. On me pogledao i rekao: ‘Ivana, ja poznajem Vašu majku.’
Ja sam ga pitala kako ona izgleda. On je rekao: ‘Ivana, Vaša majka je jako lijepa žena. Nadam se da ste svjesni svoga izgleda.’
Kasnije se ispostavilo da sam joj ja fizički najsličnija. Upoznale smo se ispred njene zgrade. Ona je počela da me grli, ljubi… Ja sam stajala potpuno hladna, bez ikakve emocije. Nisam osjetila ništa.
Ne zamjeram joj što me ostavila. Iako ja kao majka danas ne vidim koji bi trebao biti razlog da ostaviš dijete… svi smo drugačiji. Pitala sam je ko mi je otac. Nije mi htjela reći, što sam joj zamjerila. Kasnije sam ga ja sama pronašla i upoznala. Nije mi žao što sam to uradila.
Dobila sam trojicu prekrasne braće i dvije prekrasne sestre. Vidimo se, družimo, potpora smo jedni drugima. Priča se nastavila u jednom prekrasnom smjeru.
S biološkom majkom nisam razvila nikakav odnos jer ja svoju mamu i tatu imam. Jedne jedine. Njih niko ne može zamijeniti. Nije važno ko koga rodi, nego ko koga odgoji. Braću i sestre sam osjetila na srcu; biološku majku i oca nisam. Oprostila sam joj.
Smršala sam pedeset kilograma za osamnaest mjeseci. Sve je išlo prirodno. Dotakla sam dno što se tiče stanja organizma. Došla sam pred zid. Rekla sam: ‘Ili ćeš nešto napraviti ili te, nastaviš li ovim tempom, vrlo brzo neće biti.’
Desio mi se klik jer sam se prestrašila za svoje zdravlje. Imala sam cilj – vratiti zdravlje. Hrvati su uz Maltežane najdeblja nacija u Evropi. Za Bosance nisam sigurna. Tražila sam sebi izgovore da ne mogu smršati jer sam u menopauzi, jer imam bolesnu štitnu žlijezdu itd. Ako se držiš uputa o prehrani, izgubit ćeš kilograme. Mi ne znamo jesti. Svako može izgubiti kilograme.”