Dok su Srebrenicom tekli potoci krvi bošnjačkih civila, u najstrašnijem pokolju na evropskom tlu nakon Drugog svjetskog rata, Jelena Jaćimović imala je svega tri godine.
No, činjenica da se genocida počinjenog u Srebrenici ne može niti sjećati, ovu Srbijanku nije spriječila da se s prvim saznanjima o dešavanjima u ratu u Bosni i Hercegovini suprotstavi raširenom narativu u istočnom susjedstvu Bosne i Hercegovine i ponudi drugačiju sliku o tome šta se desilo u Srebrenici. Onakvu kakvu njegovi lideri ne žele niti gledati, niti prenositi mlađim generacijama.
Inspirirana pričom Amre Begić Fazlić, žene koja je preživjela genocid u Srebrenici, ali i izgubila oca i djeda, ilustratorka, dizajnerka i aktivistkinja iz Beograda načinila je niz ilustracija, koje je u izložbama “ArchiWar: Priče i sećanja o genocidu u Srebrenici“ ponudila građanima Srbije.
“Tada sam imala tri godine, ali ipak osećam krivicu. Uvek kada vidim našu zastavu pomislim na to“, rekla je prošle godine prilikom otvaranja izložbe u Beogradu, napisao je Danas.
Ove godine ista izložba bit će upriličena i u Srebrenici 8. jula ove godine, uoči obilježavanja 26. godišnjice genocida, kao jedna od nekoliko umjetničkih postavki.
U razgovoru za Al Jazeeru Jelena Jaćimović je objasnila šta ju je motiviralo da krene u borbu protiv prekrajanja činjenica.
Imali ste samo tri godine u vrijeme dešavanja u Srebrenici. Kako ste uopšte počeli poimati ta dešavanja kao genocid u društvu u kojem je toliko raširena potpuno suprotna retorika?
– Sećam se da sam pre pet godina naletela na video u kojem Amra Begić Fazlić priča o svom ocu i dedi koji su žrtve genocida. Tada nisam bila mlada, ali sam bila svesna da ne znam mnogo o onome što se desilo. S poimanjem genocida sam aktivno počela tada, iako sam i ranije često promišljala razloge zbog kojih bilo ko poželi da iskoristi svoju moć da bi se bavio genocidom, istrebljenjem, progonima i ubijanjem civila. Kao neko ko pokušava ceo svoj život da nacrta ono što oseća, shvati ili dobije kao zadatak da prikaže, bilo mi je nejasno kako ljudi postaju zveri koje misle da njihovi životi i identiteti vrede više od drugih. U Srbiji je jako teško razgovarati s ljudima o mnogim teškim temama – morala sam sama da istražujem, iz želje da i drugi oko mene mogu da razumeju. Najbitnije mi je da problem razumeju oni koji su bili mali ili se nisu ni rodili kada se genocid desio. Da se ne bi nikada ponovilo. Jer, racionalni razlozi za ovakav zločin ne postoje.
Kojim ste se ciljem vodili kada ste odlučii krenuti u ovaj umjetnički projekat, kada ste pravili priču o Amri? Šta ste željeli postići i mislite li da uspijevate u tome?
– Amrina priča jeste nukleus ideje, ali su mi sve priče bile podjednako važne. Smatram da one mogu da se pričaju beskonačno dugo i da na taj način ljudi koji više nisu živi nastavljaju da žive. Htela sam da, u okviru svojih mogućnosti, bacim svetlo na ljude koji nisu samo broj. Oni i one su imali živote pre jula 1995. A oni i one koji su preživeli, morali su da nastave da žive i posle toga. Ne znam da li sam uspela. Svima nama koji smo protiv rata i koji ne želimo da se genocid ponovi uspeh je svaki stepenik ka miru. To stepenište je visoko, ali svaki korak znači. Mislim da su ovi radovi deo jednog malog stepenika.
Zašto ste odlučili pratiti priču o Amri Begić Fazlić? Zbog čega je baš njena sudbina ostavila tako snažan dojam na Vas?
– Njena priča, nažalost, nije jedina. Nakon mnogo sadržaja koje sam pogledala, stvari koje sam pročitala, sećam se da mi je njena ispovest ostala zabeležena i u snovima kasnije. Vrtela sam je u glavi jako dugo i često je puštala ponovo. Možda je i način na koji ona priča o svemu bio način na koji sam spoznala kako želim da prikažem sve ono što sam spoznala i sama. Posebni su svi oni koji su preživeli – nada u bolje sutra i želja da pokažu, objasne i utiču da se genocid ne ponovi su toliko moćni da ja samo mogu da težim tome da ih razumem. I uvek ću težiti.
Kako je prošla Vaša izložba u Beogradu i kakve su bile kritike, odnosno komentari? Kakve ste, uopšte, reakcije očekivali?
– Izložba je bila u Beogradu i u Novom Sadu prethodne godine. Nadala sam se da će doći svi oni koje ova tema zanima – pa i oni koji se bave negiranjem i oni koji mi žele sve najgore. Čudno je bilo to što u Beogradu nije bilo problema, dok je u Novom Sadu policija morala da bude deo postavke svo vreme. To nije bila moja želja. To, i neki bedni komentari po internetu, pokazali su mi da smo kao ljudska bića miljama daleko u shvatanju poente. Moje je bilo da budem tu svaki dan – i bila sam. Ipak, niko od onih koji poriču genocid, prete onima koji se ovom temom bave na ispravan način ili jednostavno misle da smo u krivu nije došao da jednu mene pita bilo šta. Očekivala sam neočekivano. I tako bi bilo u bilo kojem slučaju.
Jeste li stekli dojam da ste makar malo uspjeli doprijeti do ljudi koji imaju različito mišljenje od Vašeg?
– Mislim da sam uradila sličnu stvar kao i video ispovesti ili intervjui ljudi koji su preživeli. Ti mali koraci ka davanju značaja svakoj osobi su mnogo bitni za budućnost. Radi se o vrednovanju svakog života. Valjda sam uspela nešto kod onih koji veruju u to da ljudi, ipak, jesu jednaki. Ne znam kako se meri uspeh u ovom slučaju, ali neka mišljenja jesu promenjena. Barem u mojem okruženju.
Kao neko ko ima drugačije mišljenje, kako ste prihvaćeni u srbijanskom umjetničkom miljeu i društvu općenito? Stvara li Vam to probleme u djelovanju i životu?
– Nikada mi nije bilo bitno da budem prihvaćena. Sve što radim i što jesam čine mala iskustva, želje i ljubav prema ljudima. Nisam maliciozna i želim da svi živimo onako kako sam zamišljala kad sam bila mala – da spoznajemo granice kosmosa bez ratova i voleći jedni druge. Moguće je da ljudi koji žele nešto manje to sanjarenje ne mogu da prihvate. Nadam se da će pokušati da žive izvan nametnutih granica društva. Radim sama za sebe, apsolutno iza svakog svog delovanja stojim, učim i menjam se iz dana u dan, da bih bila što bolja i korisnija jednika društva. U životu, koji je sazdan iz mojih delovanja, nemam problema, jer uvek nalazim način da ipak verujem da će jednom nešto biti bolje. To mi je dovoljno. Sama svet nikad neću promeniti. Shvatila sam odavno da to moramo zajedno.
Jeste li bili u Srebrenici?
– Bila sam prošle godine, na premijeri filma Jasmile Žbanić Quo vadis Aida? u Potočarima, gde se desio razgovor sa ekipom filma, ali i sa Eminom Sinanović i Almasom Salihović, koje su svedokinje genocida. Radovala sam se i što ću konačno upoznati Amru i njenu porodicu. Bilo mi je čudno, jer se taj beskonačno značajan dan nikad ne bi desio da se nije desio genocid. Možda ni Amru ne bih videla u životu. A ona bi imala oca, dedu i druga. Isto kao što bi i svi oni divni ljudi imali svoje najmilije oko sebe. Ta alternativna realnost, u kojoj je sve onako kako bi svi voleli da jeste, zapravo, nije ova realnost samo zbog nečijeg zla. Tako da mi je u Srebrenici jedan korak stvarnost u kojoj ja nisam nikada tu bila i ovo što sada ti ljudi žive. Kako li je tek njima?
Mislite li da će Srbija ikada prihvatiti činjenice o ratu u Bosni i Hercegovini?
– Stvarno ne bih znala, jer nisam neko ko se bavi analizama i razmišljanjima te vrste. Volela bih da se to desi, ali stvarno ne znam pod kojim uslovima i zbog čega. Srbija je zemlja u kojoj vlada autokrata, koji je i sam doprineo tome da se genocid negira, a ratni zločinci glorifikuju. Jedino što vidim kao razlog fiktivnog prihvatanja bilo kakve odgovornosti jeste neka vrsta pritiska ili korist. Nekad stvarno mislim da to na vlasti nisu ljudska bića, pa mi bude teško da sagledam njihove odluke i mišljenja, čije se posledice prenesu na sve nas koji pod njima živimo.
Kao mlada osoba, koja se ne sjeća ratnih dešavanja i koja realnost gleda drugačijim očima, kako mislite da se naša regija može pokrenuti ka procesu pomirenja, suživota i saradnje, daleko od ratnohuškačkih poruka koje često slušamo?
– Samo mladi. Mladi ljudi moraju da putuju regijom, da se druže, da studiraju zajedno, da rade zajedno. Mnogo su nas zatvorili i previše nas štite. Prenose nam svoja iskustva i strahove, očekivajući pri tome da mi budemo ti koji nešto menjaju. Moramo da dopustimo mladima da iskuse život i podneblje u kojem žive. Naročito oni koji nisu preživeli nijedan rat. Tu se nalazi veliki društveni i multikulturalni potencijal. Nadam se da mladi neće slušati starije od sebe, kao što to nisam radila ni ja. Jer, najčešće nisu u pravu i sve pokvare.