Zavod za patente SAD izadao je toj komaniji patentni list za “aparat koji emituje audio signal”, a koji radi na principu tipične vazdušne provodljivosti zvuka, ali i na principu nazvanom “pretvarač koštane provodljivosti” (engl. bone conduction transducer).
Tehnički detalji još uvijek nisu poznati, ali se pretpostavlja da je u pitanju sistem koji koristi koštanu strukturu unutar lobanje za prenošrenje vibracija putem kojih se zvuk stvara van ušnog kanala.
Ukoliko se ovo pokaže kao tačno to bi moglo mnogo da znači za ljude rođene bez spoljašnjeg ušnog kanala, ali i za one kojima je nošenje ovog tipa slušalica bolno ili neefikasno.
Osnovna razlika između dva principa rada slušalica, “vazdušne” i “koštane” provodljivosti zvuka, je u tome “vazdušne slušalice” prvo zvučni signal pretvaraju u vibracije vazduha koje, potom, uho detektuje, dok “koštane slušalice” omogućavaju onom ko ih nosi da zvuk čuju direktno putem vibracija unutar lobanje.
Slušalice koje rade na principu koštane provodljivosti zvuka mogu da koriste različite kosti unutar lobanje za njegovo stvaranje.
Jedna od prednosti ovakvih slušalica su što se zvuk koji proizvode ne miješa sa vazduhom u ušnom kanalu, pa je mnogo lakše čuti spoljne zvuke kada slušate muziku. A to je nešto što bi onima koji svakodnevno trče prilično značilo. Takođe, budući da vazduh nije potreban za prenos zvuka, ova tehnologija bi mogla da omogući konstuisanje podvodnih slušalica.
A jedna od najvažnijih prednosti je činjenica da bi ovakve slušalce mogle da predstavljaju značajnu alternativu ljudima sa oštećenjima sluha i problemima slušnih kanala.
S druge strane, najveći problem ove tehnologije su zvukovi visoke frekvencije, navodi Popular Mechanics. Raspon frekvencija zvuka koje je ljudsko uvo u stanju da čuje je između 20 i 20.000 herca. Međutim, kod tehnologije koštane provodljivosti čujnost počinje da opada na frekvencijama preko 4.000Hz. To bi moglo da dovede do čudne pojave da onaj koji nosi slušalice može da osjeti zvuk (vibracije, “lupanje” basa), ali ne i da čuje sam zvuk.
Inače, ova tehnologija nije potpuno nova. Patentirana je još sedamdesetih godina prošlog vijeka, kada je početa da se primjenjuje kod slušnih pomagala. Nastala je sa idejom da se “preskoči” spoljašnji ušni kanal i srednje uho i zvuk emituje direktno u lobanju.