Ja nevoljko pišem ove retke, jer ne vidim ni kako da se živi sa Dejtonom, ni kako da zemlja preživi bez njega, piše u autorskom tekstu urednik Programa na srpskom Dojče velea (DW) Dragoslav Dedović.
Među prigodnim “stručnjacima” koji imaju spasonosne ideje za zemlju u kojoj sam odrastao niko da objasni kako njihove sjajne ideje mogu da obezbede političku većinu u sva tri naroda. Bez toga bi svaka dobra ideja bila tek nedemokratsko nametanje – kakva-takva održivost nametnutih pravila bila bi uslovljena isključivo vojnom potentnošću protektorske sile koja ih nameće. A takvo stanje već imamo.
Nacionalizam kao moderni fenomen
Predodžba da je Dejton uzrok, a da je nacionalizam prolazna boljka društva koju je moguće izlečiti otklanjanjem institucionalnog kvara jeste naivna. Socijalni antropolog Ernest Gelner nam je ostavio definiciju nacionalizma kao teorije političkog legitimiteta po kojoj „etničke granice ne smeju da se presecaju sa političkim granicama”. Ako je ovo tačno, onda je Jugoslavija bila skandal za nacionalističku teoriju društva. A Bosna i Hercegovina – samo srce tog skandala. Problem je nastao kada su ekonomske i sistemske protivrečnosti jugoslovenskog “trećeg puta” dovele do etničke reinterpretacije krize. Ili kako bi to Milovan Đilas rekao – parafraziram ga po sećanju – nacionalizam je poslednji izlaz komunizma.
Otud pitanje zašto socijalistička jugoslovenska republika Bosna i Hercegovina sa uvođenjem višepartiskog sistema praktično počela da radi na autodestrukciji – pucajući politički po etnokonfesionalnim šavovima – tako dobija svoj gorki odgovor. Bosna i Hercegovina i nacionalizam su principi koji se isključuju.
Poklapanje teritorije i etničke zajednice
Sa dominantnim nacionalizmom u komšiluku – u sendviču između Beograda i Zagreba – bilo je pitanje vremena kada će nacionalističke platforme stranaka koje su pobedile na višestranačkim izborima u Bosni i Hercegovini biti proširene zahtevom za ekskluzivnu teritoriju etnokonfesionalne zajednice. Prema Gelneru to nije bila stvar dobre ili loše volje aktera. Onog trenutka kada su građani Jugoslavije, a potom i Bosne i Hercegovine političku slobodu shvatili kao slobodu političkog okupljanja nacija oko vođa, većinski su potpisali pakt sa karkondžulom koja će ih uvesti u rat. Prema Gelnerovoj definiciji nacionalizma, sa krajem specifičnog modela jugoslovenskog socijalizma, sloboda koja se otarasila proklamovanog bratstva i jedinstva, ukazala se bivšim Jugoslovenima kao teritorijalni princip. Unutar nacionalizmom definisanih granica vlada sloboda. A “inoplemenici” unutar tih granica jesu nesloboda.
Odluka da se silom pokuša prekrojiti politička mapa tako da etničke i političke zajednice budu jedno te isto, jeste, sa univerzalnog stanovišta, zločinačka. Ali demonizujući druge nacionalistički gurui su je s lakoćom predstavili kao nacionalno-oslobodilački čin.
Svebosanska utopija i dejtonska stvarnost
Zašto je ovo važno? Zato što je neophodno da se shvati kako je Dejton rezultat procesa koji je počeo još pre rata, koji je u ratu dostigao mračnu eskalaciju i čije forme mogu da se prate unazad sve do nastanka modernog fenomena – nacionalizma. Budući da je Dejtonski sporazum rezultat oružanog sukoba, njegova preambula koja spominje i Povelju Ujedinjenih nacija i ljudska prava i mnoge druge lepe stvari, nije vredna ni papira na kojem je napisana. To je dimna zavesa koja sakriva suštinu – u Dejtonu je okončan rat u kojem je trijumfovao ekstremni nacionalizam. Dejton je popis nagodbi koje su u ime nacionalističke filozofije potpisali po snazi nejednaki akteri. U dejtonskim papirima je navedena politička cena koju su oni u trenutku potpisivanja bili spremni da plate.
Nacionalizam, koji je ugrađen u ustavne temelje, neće nestati. Možda ga je u drugim krajevima sveta sa razvijenijom političkom kulturom moguće reformski civilizovati dobrim zakonima i dobrim upravljanjem državom i društvom. Ali Dejton nije zamišljen tako. On u isto vreme i oslikava i generiše to što je dovelo do njega – ekstremni nacionalizam.
Dugo se mislilo da je dovoljno da se oko anacionalne tzv. “građanske Bosne” koja smatra da je moguće potisnuti političke posebnosti etničkih zajednica u ime opštegrađanskog principa, okupi dovoljan broj birača i da će dejtonski problemi nestati. Previđa se da je takav “građanizam” oblik utopijskog svebosanskog nacionalizma, koji je uporediv sa unitarnim jugoslovenstvom. Slogan “građanska BiH ili građanski rat” ignoriše ireverzibilnost malignih društvenih procesa pre i posle Dejtona. Ali to ignorisanje neće dovesti do ozdravljenja društva čija je većinska svest zamrznuta u trenutku dejtonske traume – kao poklopca užasima rata.
Američki katalizator sa batinom
Možda je tačno da Dejtona ne bi bilo da Bil Klinton nije požurio da u predizbornoj predsedničkoj trci skloni leševe iz jedne daleke zemlje sa programa CNN-a. Ali i za američku batinu bio je potreban ideološki povod, a njega su isporučile srpske trupe ubijajući jula 1995. na hiljade nenaoružanih bošnjačkih muškaraca u Srebrenici. U Hrvatskoj su batinu protiv sebe aminovali krajiški Srbi, suicidalno odbijajući plan Z4, kojim je Zagreb pod pritiskom Zapada ponudio više nego što je iko očekivao. Te dve stvari u zbiru omogućile su rasplet srpsko-hrvatsko-bošnjačke drame na način na koji se desio.
Da li su ta dva poteza deo velikog plana iz Karađorđeva, kako tvrde jedni, ili su plod poslovične dezorjentisanosti tadašnje srpske političke klase, možda čak kombinacija te dve stvari, jeste štof za kafanske rasprave i prostačke televizijske emisije u kojima se u “regionu” evo već četvrt veka postfaktički seiri.
Srpsko-hrvatski zagrljaj
Da je cilj srpske borbe bila zaštita Srba, niko normalan ne bi odbio ponuđeni plan Z4, niti bi besmislenim podrinjskim ubijanjem navukao međunarodnu stigmu na narod u čije ime se ubijalo. Cilj je bio nešto drugo – ujedinjenje srpskih teritorija na kojima su drugi bili “višak”. Dakle, ono famozno poklapanje etničkih i političkih granica. Time je prihvaćena radna hipoteza paljanskog rukovodstva da tamo gde Srbi ne mogu da dominiraju njima i nije mesto. Zato ih više nema tu gde su ih nacionalisti branili – u Kninu, Sarajevu i Prištini.
Zagreb je u Vašingtonskom sporazumu 1994. zvanično odustao od pripajanja “Herceg-Bosne” i ispravljanja “hrvatske kifle” izlaskom na granice Banovine u kojoj bi “drugi” takođe bili suvišni, ako ih je preko pet odsto. Tuđman je, verovatno, bio nagrađen obećanjem da će Krajina i Vukovar, milom ili silom, biti vraćeni u hrvatski državni okvir. Ali konzervativna nacionalno-klerikalna ideologija hrvatstva nikada neće “odustati” od svojatanja Bosne i Hercegovine. Kao i u srpskom slučaju, to će se pokazati kao pogrešno prema onim bh. sunarodnicima koji su u manjinskom položaju.
Bošnjačko pristajanje
Napokon, bošnjačka strana je takođe bila potrošena ratom u kojem su Bošnjaci imali najviše žrtava. Proklamovani zvanični cilj Sarajeva – očuvanje multietničke BiH u njenim avnojevskim granicama – tiho je pušten niz vodu još u ratu. To se desilo u onom trenutku kada su armija, koja je trebalo da obezbedi postizanje toga cilja, kao i državne institucije ideološki islamizovani. Dakle, bošnjačka vlast je faktički preuzela logiku svojih predratnih koalicionih partnera, a potom ratnih protivnika: Ko šta jamio – jamio. A to je značilo da će u BiH postojati neki institucionalni vid za teritoriju kojom dominiraju Bošnjaci. Alija Izetbegović nikada nije svoje taktičko koketiranje sa multikulturalizmom uzdigao iznad nivoa korisnog ratnog narativa kojim se šarmira Zapad.
Sve ovo bi trebalo imati na umu kada se procenjuje Dejtonski sporazum. On nije pao sa neba, nisu ga tamo neki “jenkiji” zabetonirali mimo onoga što su zatekli na terenu.
Šta da se radi?
Sada srpska politička kasta brani Dejton, koketirajući povremeno sa separatizmom, bošnjačka ga shvata kao prepreku na putu ka nekoj maglovitoj, integralnoj, predratnoj Bosni, hrvatska se koprca stešnjena odredbama Vašingtonskog sporazuma iz kojeg je proistekla Federacija, a u kojoj hrvatskog člana predsedništva biraju Bošnjaci. Beograd deklarativno podržava teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine, a suštinski posmatra Banjaluku kao svoju, a Sarajevo kao “njihovu” kuću. Zagreb s vremena na vreme pokazuje poslovičnu ambivalentnost prema susednoj zemlji.
Zapad se bavi sobom.
U zemlji nije bilo nikakve kolektivne psihoterapije istinom. Umesto katarze, postfaktična proizvoljnost – drugi su krivi za sve. Međuetnička distanca raste.
Bosni i Hercegovini bi bio preko potreban autohtoni, bosanskohercegovački konsenzus – dogovor koji bi nekom vrstom dugog i mukotrpnog ustavotvornog konventa prevazišao Dejton i strahove zamrznute u njemu. I koji bi bez mešanja nevoljnih protektora stvorio novi, održivi balans između etničkog i građanskog principa. Da li je sa postojećom distribucijom moći u zemlji, sa ovakvom Evropom i Amerikom tako nešto zaista i moguće? Ne znam. Ovakvi tekstovi samo pokušavaju da procene da li se od prethodne okrugle godišnjice povećala sumorna udaljenost jedne izmrcvarene zemlje od jednakosti, bratstva i pravde.