Bilo je blizu ponoći kada je Vlada, tadašnji mašinski inženjer, žurio ka stanu na Novom Beogradu. Te večeri bio je napolju sa dvadesetogodišnjim sinom kada su bombe počele da padaju na prestonicu SR Jugoslavije. Nestalo je struje i želio je da što prije stigne kući.
NATO, najmoćniji vojni savez na svijetu, od kraja marta „tukao” je sa neba po Jugoslaviji u namjeri da zaustavi zločine vojno-policijskih snaga predsednika Slobodana Miloševića nad kosovskim Albancima. Već je bio 7. maj 1999. godine, a vazdušni napadi predvođeni Amerikom samo su postajali sve žešći.
Vlada i njegova porodica su prethodnih nedelja provodili sate zbijeni sa komšijama u podrumu njihove stambene zgrade dok su napolju zavijale sirene za vazdušnu opasnost, moleći se da im neki zalutali projektil ne pogodi dom.
Bili su sretni oni koji su živeli tik kraj kineske ambasade – mislili su da će ih blizina sigurno zaštititi.
Ali dok su se Vlada i njegov sin približavali staklenim vratima ulaza u njihovu zgradu, na nebu nad Beogradom pojavili su se američki nevidljivi borbeni avioni B-2. Naciljali su metu na osnovu preciznih koordinata koje je odabrala i odobrila CIA. Vlada je stigao samo da čuje šišteći zvuk dolazećeg projektila. Nije bilo vremena za skrivanje. Vrata su se rasprsla, zasuvši ih staklom.
„Udarna snaga prve bombe odigla nas je sa zemlje i pali smo nazad… Potom su se bombe stuštile jedna za drugom – bam, bam, bam. U eksploziji su se polomile sve roletne u bloku, svi prozori su se razbili.”
Bili su prestravljeni, ali nepovrijeđeni. Svih pet bombi pogodilo je ambasadu koja se nalazila 100 metara od njih.
Amerika i NATO su već bili na meti oštrih kritika zbog sve većeg broja civilnih žrtava u bombardovanju sprovedenom bez odobrenja Ujedinjenih nacija i uz energično protivljenje Kine i Rusije. Ovog puta su napali simbol kineskog suvereniteta u srcu Balkana.