„Zabranjeno je bacanje beba”, piše na natpisu koji je napravio Erik Mehikano.
Ovaj venecuelanski umjetnik postavio je znakove upozorenja na zidove širom Venecuele, nakon što je novorođenče pronađeno u kontejneru za smeće blizu njegovog stambenog bloka u glavnom gradu Karakasu.
Mehikano kaže da je pokrenuo ovu kampanju da bio ukazao ljudima na činjenicu da je u Venecueli „nešto postalo uobičajeno što ne bi smjelo da se smatra normalnim”.
Ekonomija zemlje nalazi se u velikom padu, a svaki treći Venecualac ima problem kako da obezbjedi hranu koja ispunjava minimalne kriterijume hranljivosti, prema studiji koju je sproveo Svjetski program za ishranu Ujedinjenih nacija.
Uz kontraceptivna sredstva do kojih je teško doći i koja su mnogima preskupa, neželjene trudnoće su česte. Strogi zakoni o abortusu koji dozvoljavaju prekid trudnoće samo u slučajevima kad je majčin život ugrožen ili fetus nije zdrav dodatno ograničavaju izbore žena.
Usred ekonomske krize, jedna dobrotvorna organizacija saopštila je 2018. godine da je primjetila da se broj beba napuštenih na ulici ili ostavljenih u ulazima javnih zgrada povećao za 70 odsto.
Venecuelanska vlada posljednjih godina nije objavila nikakve zvanične brojke a ministarstvo za komunikacije i vladino tijelo koje se bavi pravima djece nisu odgovorili na naše zahtjeve za komentar.
Ali socijalne službe i zdravstveni radnici koje je konsultovao BBC potvrdili su da je došlo do naglog povećanja broja napuštenih beba kao i do naglog porasta broja onih koja su data na zvanično usvajanje.
„Prečice”
Nelson Viljasmil je član savjeta za zaštitu djece u jednom od najsiromašnijih kvartova u Karakasu. On objašnjava da se, suočeni sa loše finansiranim sistemom usvajanja koji je u potpunom rasulu, očajni roditelji ponekad odlučuju za prečice.
Priča o bebi Tomasu (nije njegovo pravo ime) jedan je takav slučaj. Njega je rodila majka koja je živjela u siromaštvu u Karakasu i smatrala je da nije u situaciji da ga odgoji.
Ginekolog koji je bio prisutan pri Tomasovom rođenju pristao je da joj pomogne.
On kaže da to nije prvi put da je sreo majku koja je smatrala da ne može da odgoji djete. „One se gotovo uvijek predomisle nakon što prvi put podoje djete”, objašnjava on. „Ali ponekad se to ne desi, a onda morate da pronađete neko riješenje.”
On je kontaktirao jednu od svojih pacijentkinja. U četrdesetim i željna da ima bebu, Tanja (nije njeno pravo ime) nije mogla da zatrudni.
Ona je željela da pomogne Tomasu i njegovoj majci, ali se poslije nekog perioda premišljanja odlučila da ga ipak ne prihvati. Umjesto toga, kontaktirala je par sa kojim je prijateljica i koji je pristao da odgoji Tomasa kao vlastito djete u svom domu u ruralnoj Venecueli.
Morali su brzo da registruju djete da ne bi izazvali pozornost, tako da je Tanja platila mito od 250 dolara kako bi zvaničnik zažmirio i naveo ime njene prijateljice kao Tomasove biološke majke.
Tomasa sada odgajaju njeni prijatelji na selu i njegova nova porodica upravo je proslavila Tomasove prve samostalne korake.
Tanja kaže da ne žali za tim što je uradila i insistira da je zaobišla zvanične kanale usvajanja za Tomasovo dobro. „Nikad nisam ni pomislila da ću uraditi bilo šta slično, ali legalno usvajanje ne funkcioniše u Venecueli i ta beba bi se napatila u državnom sirotištu”, objašnjava ona.
U klopci
Tomas je usvojen uz dobrovoljni pristanak njegove majke, ali ne manjka ljudi koji iskorišćavaju očaj venecuelanskih žena.
Dok je bila trudna sa drugim djetetom, Izabelin muž je umro, što je navelo Izabel (nije njeno pravo ime) da počne da razmišlja o tome da da djete na usvajanje dok je još bila trudna. „Bila sam sama i plašila sam se da neću moći da othranim bebu”, kaže ona.
Poslušavši savjet poznanice, odljetela je na ostrvo Trinidad u Karibima kako bi se sastala sa parom za koji joj je rečeno da želi da usvoji njenu bebu.
Rečeno joj je da će njena riječ biti posljednja kad je u pitanju bilo kakva konačna odluka, ali se vrlo brzo našla pod pritiskom Kolumbijke koja je ugovorila transakciju.
„Rečeno mi je da će sve biti legalno a ja se nikad nisam obavezala da ću se odreći bebe”, prisjeća se ona. Ali jednom kad se našla u Trinidadu, „shvatila sam da sam se našla u klopci trgovaca ljudima.”
„Bila sam pod stalnom prismotrom”, prisjeća se ona. Izabel kaže da joj nije dozvoljeno da napusti kuću u kojoj je odsjela i da se povratna karta za avion nazad u njenu rodnu Venecuelu koja joj je obećana nikad nije pojavila.
Razdvojeni
Nedeljama kasnije imala je prerani porođaj u trinidadskoj bolnici. Odlučila je da zadrži bebu, ali su na nju odmah izvršili pritisak Kolumbijka i čovek koji je tvrdio da je advokat.
„Rekli su mi da novi roditelji čekaju na parkingu i da moram da potpišem neka dokumenta na engleskom koja nisam razumela i da im predam moju bebu.”
Izabel je isprva to odbila, ali tokom narednih nedelja njeni tamničari su pojačali pritisak, uskrativši joj hranu, lijekove i pelene.
„Na kraju sam morala da im predam sina da bih mu spasla život i da bih mogla da se vratim u Venecuelu i potražim pomoć”, kaže ona kroz suze.
Uz pomoć jedne nevladine organizacije, Izabel je sada pokrenula pravni postupak da povrati sina koji se nalazi pod zvaničnim starateljstvom države Trinidad. U ovom trenutku, njoj je dozvoljeno da ga viđa samo jedom nedeljno.
Ona kaže da se neće smiriti dok njih dvoje ponovo ne budu bili zajedno.