Pričaju tri glave nezasite aždaje o nekom sukobu. Pričaju o napadu i odbrani, a ne znaju kako od poplava da se odbrane. Pričaju o nacionalnim interesima, a narodi se guše u ličnim interesima aždaje. Oni bi da ratuju a ne mogu da nabave vakcine na vrijeme. Oni bi da ratuju a ne znaju napraviti kampanju za imunizaciju stanovništva. Oni bi da ratuju, ali međusobno podržavaju svoje kriminale. Zaštitnicima se zovu šverceri, neposobnjakovići, profiteri. Oni bi da vode državu, uređuju zakone i Ustav, a ne znaju urediti korito rijeke. „Dođu tako vremena kad pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati. Govorio je to Ivo Andrić. Znao je, a znamo i mi, da svako vrijeme ima i pametne, ima i budale, a sami svjedočimo da svako, pa i naše vrijeme ima fukare. I baš te fukare, bogate fukare, pričaju o ratu. Zašto? Iza te priče kriju afere, kriju ubistva, lažne diplome, mehanički kisik. Kad nemaju ekonomski program, imaju progam nacionalnog jedinstva. Kad nemaju plan izlaska iz krize, imaju rezoluciju.
Kad nemaju medicinska sredstva, koriste sredstva blokade. Kad treba primiti platu ne gadi im se državna, kad treba sjeći šumu, onda država nema ništa s tim. Kad treba mobilizirati glasače Srbi su genocidaši, kad se treba dodvoriti Evropi, onda smo svi za dijalog. Kad treba mobilizirati srpsko glasačko tijelo onda Bošnjaci arlauču. Kad treba spašavati fotelju od sankcija onda Dodik obećava da Bošnjacima dlaka s glave neće faliti. Kad treba graditi ceste, autoputeve, koriste se vitalni nacionalni interesi. Kad treba povećavati akcize usvajaju se jednoglasno. Kad treba finansirati sportiste, nemaju novca. Kad treba kupovati nove limuzine i avionske karte, onda novca ima i više nego što trebamo. Oni nas plaše ratom da ne mislimo o njihovom neradu, kriminalu, krađi, neuspjesima. Oni nas plaše ratom, a u tom im pomažu i neki mediji. Valja služiti gazdama i finansijerima. Jer najlakše je vladati strahom. Mi živimo u strahu. Strahu od nestanka vode, nestanka struje, plina. Živimo u strahu od siromaštva, od ekonomske krize, od nestašice. Mi biramo da živimo u strahu. 25 godina, prve nedjelje u oktobru svake dvije godine. I svaki put odaberemo da budemo siromašni, da dajemo mito doktorima i učiteljima. Svaki put biramo da nam je jedini napredak odlazak omladine. Oni bi da ratuju. Ne znam ko bi za njima. Znam ko ne bi. Eno im parlamenta pa nek se zaštitinici u bijelim kragnama biju.