Na dan 11.jula 1995. godine, pre dvadeset i četiri godine, u gradu Srebrenici u istočnoj Bosni, upala je do zuba naoružana Vojska Republike Srpske pod komandom generala Ratka Mladića i paravojne formacije Škorpioni i stala nasuprot muslimanskog naroda.
Nenaoružani, gladni, žedni, prestravljeni za svoju decu, unuke, braću, sestre, bake… Čitave porodice su ubijane. Oni koji su imali sreće bili su proterani. Tih dana su mnogi poslednji put videli svoje najbliže da ih više nikada ne vide.
Dogodio se jedan od najmonstruoznijih zločina jednog naroda nad drugim. Dogodio se genocid i to u svom najkrvavijem obliku.
Genocid u Srebrenici trajao je između 13. i 19. jula 1995., u kojem je ubijeno 8372 bošnjačkih muškaraca i dečaka s područja enklave Srebrenice.
Oko 30.000 žena i dece deportovano je za dva dana.
Svakog dana ubijano je zverski 1.200. očeva i dečaka. I tako sedam dana i sedam noći.
Tada je Srebrenica i njena okolina postajala najstravičniji nemački fašistički logor, kao Aušvic, Mathauzen, Buhenvald, Dahau… Tada su “istrebljivani”, do toga da im se seme zatre, jevreji, srbi, romi… A, onda posle samo pola veka, srbi žele da zatru muslimanski narod i njihovu veru.
Mladić izjavljuje da se nalazi u “srpskoj Srebrenici”, da grad “predaje srpskom narodu i da je došlo vreme da se posle bune protiv dahija osvetimo Turcima ”.
Posle dve stotine godina, osveta nad onima koji nisu ni znali ko su Dahije?
Da li će doći do nove osvete? Koliko će vremena proći? Koji će još nerođeni srbi gubiti živote zbog tragičnog postojanja Mladića i Karadžića?
Osećam tugu, sramotu, poniženost, bes, očajanje, nemoć, zbog onoga što se dogodilo tih nekoliko dana i noći u Srebrenici.
Da li sam mogao ja, kao pojedinac i oni što misle kao ja, da li smo mogli nešto učiniti? Mi, odavde… Da li smo mogli pomoći? Nikako, nismo. Nije mogao da pomogne ni holandski mirovni bataljon pod UN. Nisu htele da pomognu ni najmoćnije sile sveta, a znale su dobro šta se to dešava u Srebrenici.
Osuđujem sve svetske sile kao sramotne saučesnike u jednom od najstravičnijih genocida u istoriji.
Ja, Čedomir Petrović, sumnjivo lice ovdašnje, persona non grata, izdajnik izdajnika i nevernik nevernih, godinama osuđujem i odričem se javno svih zločina i zločinaca koji pripadaju srpskom rodu i narodu.
Ili oni nisu Srbi, ili to nisam ja?
Osuđujem i odričem se onih koji su učinili genocid nad nedužnim muslimanskim narodom. Onih koji su otvorili bezgraničnu ranu i probudili ili rodili mržnju prema srpskom narodu.
Onih koji bi i danas da žive od ratova, mržnje i krvi.
Koliko će i da li će ikada sve ove strahote proći i da li će oni srbi koji nisu krivi moći jednoga dana da pruže ruku i da im ruka bude prihvaćena od muslimanskog naroda?
Verujem da će doći to vreme. Ali da pre svega, moraju iskreno, jasno i glasno, da ih ceo svet čuje, priznati sve zločine pojedinih pripadnika srpskog naroda nad onima sa kojima smo nekada živeli zajedno u jednoj zemlji.
Moraju priznati da je izvršen genocid u Srebrenici.
To prvo mora da učini vlast Srbije.
Da li možda čekaju otvaranje poslednjeg poglavlja, iz čije će kutije iskočiti onaj smešni čupavac koji plaši malu decu ili će iskočiti zahtevi za priznavanje Kosova, genocida u Srebrenici, distanciranje od Dodika i još mnogo toga, što plaši veliku decu?
Učinite nešto i sami. Budite toliko hrabri i pametni. Ne možete zabrljati više nego što su to godinama činili ovi pre vas. Dovoljno je da samo ispravite njihove greške, i uradite ono što oni nisu i nikada ne bi, i bićete uspešna vlast.
Vojska bosanskih Srba, odnosno Ratko Mladić i njemu potčinjeni oficiri, ubila je celokupno muško stanovništvo koje se u tom trenutku nalazilo u Srebrenici.
Uloga vojske je da brani svoj narod i svoju zemlju. Ona ne ubija civile. Starce, decu. Ne siluje devojke i žene. To čine varvarska plemena. Mladićevi “vojnici” Republike Srpske, bili su tih dana varvari, oni najkrvaviji.
Ratko Mladić je imao zaštitu Srbije. Imao je lično obezbeđenje. Bio je na platnom spisku vojske i penzionisan je u Beogradu. Zbog njega je ubijeno i nekoliko nedužnih mladića koji su smatrali za veliku čast služiti vojni rok u svojoj zemlji Srbiji, kao što su to činili njihovi očevi, dedovi, pradedovi, a videli su nešto što nikako nisu smeli da vide. Videli su Ratka Mladića, kako ga vucaraju kao mečku i sakrivaju po kasarnama cele Srbije.
Nisu znali da već dugo u Srbiji nema ni časti, ni morala, ni poštenja. Ideal ili najviši cilj koji je u potpunom skladu sa idejom, danas služi za sprdnju i izvrgavanju ruglu. Nisu znali da su poslednji časni srpski vojnici, čovek domaćin, đak, student, pop, kafedžija, lekar… Davno izginuli. Već mnogo godina u Srbiji je našla pogodno tlo i širi se neslućenom brzinom, kao korov, kao virus; tupost, glupost, podaništvo, žbirovi, doušnici, nepismenost, dupeuvlakači, klimači glavama…
Pojedinci iz Srpske pravoslavne crkve, postaju glavni saučesnici u zločinu. Blagosiljaju srpske odrede smrti koji kreću da kolju, ubijaju, siluju. Ti popovi, koji su škropili svetom vodicom zločince, postaju Stepinci, Srpske pravoslavne crkve, ukoliko zaista postoji njegova krivica? Onda će ti isti popovi u slobodnom vremenu, maloj deci, koja će im sedeti u krilu, držati časove veronauke. Kakva gadost!
Ima jedna ustanova koja troši ogromne pare, a proizvodi samo nesreću. Na godišnjem nivou, koštaju građanke i građane Srbije blizu 900.000. evra! Treba je ukinuti bez davanja ikakvih otpremnina, jer su svi puni “ko brodovi”. Njihov Memorandum je doneo mržnju i zlo, i srpskom i drugim narodima. Fašistička misao, da svi srbi žive u jednoj državi, doveo je do raspada SFR Jugoslavije i doprineo krvavim jugoslovenskim ratovima.
Za zlodela nad srpskim narodom, neka oni koji misle kao ja, javno ih osude i odreknu se zločinaca njihove zemlje. To mora da učini i njihova sadašnja vlast, primajući na sebe svu krivicu i grehe.
Ako bih mogao da spasim život jednog deteta, bilo kojeg deteta na svetu, prešao bih u katolike, uzeo bih islam ili judaizam kao svoju veru. Bio bih protestant, budista, hindu vernik. Obojio bih se u crno ili žuto. Iskosio bih oči. Sve bih učinio i sve su to male i sitne stvari u poređenju sa životom deteta.
Najmlađa žrtva genocida bila je beba koja je umrla nakon porođaja u krugu baze UNPROFOR-a. Dobila je ime po želji njene majke i biće sahranjena u blizini oca Hajrudina, dede i dvojice stričeva. Njeno ime biće upisano na spomenik. Fatima će imati i krštenicu i umrlicu i dobiće je u isti dan.
Vi, koji ćete možda otići ili nećete, ispred Srbije u Srebrenicu, spustite se na kolena i pomolite se sa porodicama ubijenih. Možete i pravoslavnu molitvu izgovoriti, nećete pogrešiti, jer jedan je bog, a ljudi su strašni
Neko će vam reći – Selam alejkum
Odgovorite mu – Alejkumu selam
I na kraju, recite tiho – Allah rahmet eylesin, Fatima.
Neko će, ko nije srbin, negde reći – Bog ti je podario rajsko naselje i u njemu si već velika devojka. Imaš dvadeset i tri godina, Milice.
Milica Rakić, trogodišnja devojčica, stradala aprila 1999. godine u Batajnici, naselju pokraj Beograda, kada je geler od NATO bombe uleteo u kupatilo i pogodio je dok je sedela na noši.