Tebi koja si me devet meseci nosila ispod srca. Tebi koja si me rodila i sama mi dala ime, da ga ni po kome ne nosim i da mi ga svi ne biraju, da budem svoja.
Držala sam te za suknju do sedme godine i plakala sam kad god si kretala na posao. Do desete sam spavala uz tvoju spavaćicu. Onu mirisnu, roze, sa tri dugmeta na grudima. Do osamnaeste jedva da sam nekoliko puta prespavala van kuće.
Zamisli, nisam ti nikad rekla da mi je bio mrkli mrak u punoj kući kad god bih ranije došla iz škole, a ti nisi bila tu. I da mi je bilo najlepše jutro svaki put kad sam ti kroz san čula glas.
Uvek sam govorila kako ličim na tatu, a ja sam ustvari sve češće ista ti. Pomalo zabrinuta, oprezna i neodlučna. Brzo planem, ali se još brže ugasim i zaboravljam ljudima loše strane i uvek iznova dajem šanse. Zamisli, nikad ti nisam rekla kako sam baš srećna kad zaličim na tebe. Na tebe koja si stub i temelj i krov. Na tebe bez koje bi se kuća za tren urušila i bez koje bi se ćutnje produžavale. Zbog tebe kuća miriše na pecivo, na voće, na kolač od višnje i rasuti šećer u prahu.
Zbog tebe miriše posteljina kao nigde drugo- na sunce, na tvoje ruke i na mir. Iscedila si hiljadu obloga i toliko čajeva skuvala i ko zna koliko noći spavala sedeći pored mojih nogu. Hiljadu puta si se trgnula iz nemirnog sna da vidiš da li još uvek gori svetlo i strepela ujutru da li je sva obuća na broju. Bezbroj nedelja si provela kuvajući, pakujući, ispraćajući. Sve si nam dala i sačuvala si nam dom.
Volela bih da se više smeješ i da manje brineš i da ti se vrati kroz mir svo dobro koje si drugima učinila.
Zamisli, mama, nikada ti nisam rekla, ali ti si zenica mog oka i najdivniji miris mog detinjstva. Moja kuća će celog života biti tamo gde si ti.
Autor: Angela Bisak
Zelena učionica