KAKO NE VOLETI BILJANU S.
Došle su godine, kada bih pre nego što odem, želeo da kažem ili napišem ponešto, od onog što mislim, o osobama koje su napadane i vređane, umesto čuvane i gajene, kao retke biljke koje još uvek uspevaju, zahvaljujući ličnim imunitetom, na ovim prostorima, na kojima na srpskoj njivi, najveće doprinose daju zloba, zavist, mržnja i sav ostali korov.
Gospođu Biljanu Srbljanović, nisam nikada do sada imao ni čast ni priliku upoznati.
***
Hoće li Srbija ikada uspeti da prevaziđe viševekovni robovlasnički odnos, koji u svojoj istoriji ima prema ženi. Danas je on modifikovan, sa ostacima pranja nogu muških, spremanja kuće, nabavke, kuvanja, pranja, peglanja…
Na selu, dolazi još pride i održavanje dvorišta, bašte, bavljenje oko stoke, živine. Nešto prekopati, zasaditi, opleviti, porađati se. Uveče, biti žena i ljubavnica, i ustajati pred zoru, sa prvim petlovima. Sve je to žena. Veličanstvena žena! Bez priznanja, nagrada, ordenja.
“Pokrivanje glave je simbol pokornosti žena mužu i crkvi; to je znak vlasti muškaraca nad ženama, to je princip uzvišenosti i časti”.
(Patrijarh Pavle “Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere” 1998.)
Nekada, šesdesetih godina prošlog veka, najlepše devojke Beograda, one dugonoke, sa nogama odavde do večnosti, prsate, sa isturenim grudima na gotovs, na koje su golubovi sletali kao u Veneciji.
Lepotice crne, plave, riđe, sa dugim kosama, ređe kratkim, sa kikama ili bez, punđama, konjskim repovima, sa očima ljubičastim kao Liz Tejlor, napučenim usnama kao Brižita, frizurama Paskal Peti, veoma retkim kao Đin Sibergs, sjajem u travi, koji je sijao u očima Natali Vud…
Bilo je lepotica od kojih se dobijala morska bolest. To su bile one koje su imale zadnjice-njihalice, slične velikim bovama na ogromnim talasima mora, ukazujući pri tom na uzak prolaz kojim brod može ući u luku. Kada bi se našle dve takve lepotice u Knez Mihailovoj, na štrafti, da idu jedna prema drugoj, dolazilo bi do varničenja na sredini ulice.
Tada, kod beogradskih frajera, ženska pamet nije igrala neku važniju ulogu. Sve se svodilo na telo, odnosno meso, stočni sajam, kako se i danas kaže. Takve lepotice bi kratko trajale, a iza njih su ostajale samo priče.
Odlazile bi u sjuardese, manekenke, foto modele, balerine, u glumice sa malo teksta i kostima. Neke su pokušavale da steknu slavu i popularnost odlazeći “preko grane”.
Ali priča nije o njima…
Priča je o jednoj ženi u Srbiji danas. O lepoj ženi. Školovanoj. Pametnoj. Bezgranično darovitoj. Sa izraženim osećanjem za oblaćenje. Skromno, sa mnogo ukusa. Gotovo bez šminke, ni spolja, ni unutra.
Govori jednostavno, interesantno, dinamično, skoro panično, od straha da neće sve uspeti da kaže ili da bude pogrešno shvaćena, sa naglim prekidima i pauzama u kojima očekuje da to što govori bude opšte prihvaćeno od svih.
Njene drame prevode se na desetine stranih jezika i igraju na scenama širom Evrope i Amerike. Dobija velike i značajne evropske nagrade. Kada je potrebno, Srbija kaže: To je naše gore list, a mnogi u sebi žele da što pre list požuti i padne. Ne prašta Srbija ničiji uspeh, ponajmanje svoj.
Ima je svuda, traže je, zovu, žele da čuju šta Biljana misli, šta će Biljana da kaže, koga će bocnuti svojim ženskim, ni malo nežnim jezikom.
Stoji na vetrometini. Pokušavaju da je oduvaju i povetarci i snažni olujni vetrovi, a ona još uvek stoji onako krhka i ti vetrovi kao da joj pomažu da nađe stabilnost i da ostane još čvršća.
Jedna od hiljada nadolazećih aktivistkinja postavlja nesuvislo pitanje gospođi Srbljanović: Šta će ona ovde? Misleći verovatno na Savet za kreativne industrije. To je kao kad bi pitali vozača autobusa, šta će on u autobusu? Kreativne industrije obuhvataju, navodim samo one oblasti u kojima je proskribovana dramska spisateljica Srbljanović Biljana: muziku, film, radio, televiziju, izdavaštvo, knjige, vizuelne i izvođačke umetnosti.
Oni muškarci koji mrze Biljanu, nemaju jedan važan deo muškosti koji Biljana ima.
Nikolićeve brkate žene u Beštijama, sve su crne i duša im crna i šunjaju se po stenama i olajavaju i prate i uhode…
Ona je naš Đoković, u svetu pisane reči.
Ona je Lepota poroka i Čudo neviđeno… Ona je osmeh i radost grada.
Čedomir Petrović dramski umetnik