Kažu mu neki, koji su bliski sa smrću, da im se žalila na Batino ponašanje i neprofesionalan odnos prema njoj. Već nekoliko godina pokušava da izvrši svoj zadatak, ali nikako ne može da mu priđe. Ili počne da puca na nju iz mitraljeza, iz puške, pištolja, kad mu priđe malo bliže baci bombu. Nikako da ga uhvati na legalu.
Jednog dana, prišla mu bliže nego ikad. Popodne. Toplo u sobi. Bata ručao i seo u fotelju da odrema malo. Kad je bila na par centimetara od Bate, on se trgne, probudi, pogleda je svojim strašnim pogledom i dreknu, kao nikad u životu – Marš u pizdu materinu! Samo što je kap nije udarila. Pođe smrt unazad, saplete se i udari glavom o sto. Bila je na bolovanju nedelju dana, i to su joj oduzeli od plate. Jedino su bili srećni ovi po koje je trebalo za to vreme da dođe.
Priča smrt, kako je, istina, sa velikim strahom, ali većinom lepo primaju.
Pa, sedite, molim vas… Hoćete li nešto da popijete? Ne, hvala. Na poslu ne pijem. Da li ovo sa mnom može da se odloži na… Ne. Ne može. Morate večeras otići. Tako mi na spisku piše. Pa, dobro, ako je tako… Sad ću ja, samo da se okupam i obućem. Samo polako. Nigde ne žurite. Ja imam svo vreme ovog sveta. I, tako…
Nikada u celoj svojoj smrti nije imala ovako težak slučaj, kao što je Velimir Bata Živojinović. Pratila ga je po bolnicama, boravila u stanu, bila na Kubi, išla je i u Batinu rodnu Koračicu, u Batinu kuću. Vikala mu sa kapije – Živojinoviću, dolazite ovamo, da ne bih ja došla po vas… Dođi. Jebote onaj koji te napravio… Živojinoviću, shvatite da je ovo neminovno i smirite se ! Sad ću ja da te smirim i pripuca na nju pištoljem Walther P38, u odličnom stanju.
Struže smrt niz put i mrmlja sebi u bradu – Ovaj je lud. Totalno. Jedan čitav eon nisam imala ovakav slučaj!
I onda je došao taj dan i ta noć i taj tren, kada je kao Arsen u Isakovićevom „Trenu“, preispitivao svoj život. Ne bi ga ona ni tada uzela, ali se već bio umorio od te igre s njom. ‘Ajde, idemo. Znam da si tu. Izađi ispod kreveta. Dosadna si ko proliv, šapnuo je. Vidi na šta ličiš? Propala si od kad me juriš. Umrećeš pre mene… Nasmejao se i zažmurio.
Kad god bi mu se smrt približila, on je snagom svoje volje, čiju jačinu drugi nisu posedovali, u mislima, prizivao sve one, kojima je udahnuo dušu i život. Bilo ih je preko tri stotine. Poređali bi se oko njega, napravili živi štit i smrt je morala da ustukne. Tu su bili i Duje iz „Vlaka bez voznog reda“. Jurio je nepreglednim močvarama Miloš u Sašinom „Tri“ i Mirta u „Skupljačima perja“, borio se sa Bekimom u belom, pa krvavom perju, tu je, pored njega i Bogoljub koji je doručkovao sa đavolom, preplivavao je Nikola Sutjesku i Stole Neretvu i Šopenhauer u „Idemo dalje“, čuvao mu je leđa, sa Profesorom iz hrastove šume…
I ko zna šta sve nije bio. Ni gde je bio. Ni s kim je bio. Ni on sam više ne zna.
Snimao je i po tri, četiri filma u isto vreme, na raznim lokacijama bivše Jugoslavije. Nikada nije kasnio. Bio je vrhunski glumac i profesionalac.
Grabile su filmadžije od Bate nemilosrdno, sve što je imao u sebi, a imao je mnogo. Čitavo bogatstvo. I davao je sve i još više i bio je umoran. Mnogo.
Četrdeset godina je prošlo od snimanja filma u kome grupa komunista prokopava tunel i beži na slobodu. Jednog dana dolazi na snimanje Paško Romac, tada visoki Vojvođanski funkcioner i narodni heroj. On je bio glavni za celu operaciju bekstva. Bata, kakav je uvek bio, otvoren prema svima i bez dlake na jeziku, prekida neprijatnu tišinu, pitanjem – Ako ste vi bili glavni za kopanje tunela, trebalo bi da se prezivate Rovac, a ne Romac. Tišina počinje da se čuje. Za sve neprijatna situacija, osim za Batu. Svi iščekuju reakciju druga Romca. On sagnuo glavu i počinje da se trese od smeha. Diže glavu i ja vidim da se smeje, normalno, kao svi drugi ljudi. Prilazi Bati. Rukuju se. Drug Romac, kroz smeh – Druže Živojinoviću, ne pamtim kad sam se ovako slatko smejao? A, ovo za prezime, razmisliću. Nije loš predlog. Sada su se već svi opustili. Smeje se obezbeđenje, šoferi, sitni rukovodioci. Svi se smejemo.
Pre nekoliko godina našli smo se slučajno u jednoj ustanovi, svako svojim poslom. U povratku, stali smo pred stepenicama koje su bile široke, strme i dugačke. Krenuo je prvi. Gledao sam ga ispod oka. Malo se zaneo i stao. Bato, uhvati me pod ruku. Zašto? Imam uvek neku nesveticu kad silazim niz stepenice. Gledali smo se. Nasmejao se šeretski. Zajebavaš me. Sad sam za trenutak video oca. Gde? U tebi. I on je malo teže silazio niz stepenice i uvek sam se plašio da ne padne. Opet je stao. I ja sam stao. Opet smo se gledali. Tvoj otac nikada nije pao. Ni ti, Bato. Došli smo do automobila. Čekao ga je za volanom stariji čovek. Čuvaj se, Bato. Hoću. Čuvaj se i ti. Zagrlio sam ga. I on je mene. Tad sam ga poslednj put video.
Kada me je zagrlio, osetio sam da nema više snage. Više se odmarao tih par sekundi. Kao umoran bokser kada zagrli drugog da malo predahne.
Gledao sam auto kako odlazi i vraćao se trideset i pet godina u prošlost.
Snimali smo film u Tuzli. Bata je završio snimanje u podne. Čekao ga je šofer ekipe i auto, da ga odveze do Beograda. Pitao me je da li hoću s njim? Imam još jedan kadar. Čekaću te onda. Obećavam. Taj kadar je došao na red tek u sedam sati uveče. Nekoliko puta sam ga molio da pođe i da me ne čeka. Nije me ni slušao.
Krenuli smo u osam uveče. Već je pao mrak. Bila je jesen. Pred ulazom u Beograd, prošla je ponoć. Rekao mi je da mu je danas slava i da će ga Lula lepo dočekati. I gosti su otišli i popa. Jeo sam se živ. Bato, zašto nisi pošao ranije, molio sam te toliko puta. Rekao sam ti da ću te čekati. Kaži Luli, da sam ja kriv. U, ako me to ne izvuče, neće ništa. Smejao se onako kako samo on ume. Glasno. Srdačno. Zagrlio me je, da su kosti počele da mi pucaju i podigao u vis kao pero. ‘Ajd laku noć. Laku noć. I pozdravi tvoje. Hoću. I ti tvoje. I srećna ti slava, Bato… Nije me čuo. Već je otrčao ka kući.
Zeznuo je i slavu i sve oko nje, samo zato što mi je rekao da će me čekati i da ćemo se zajedno vratiti u Beograd. Obećao je. Dao je reč. Časnu. Čast !
Retki su takvi ljudi. Pridobiju te i možeš im oprostiti i neke gluposti i greške, koje su činili tokom svog života. Moje poštovanje Velimira Bate Živojinovića je neizmerno.
Snimala je moja Jovana neku seriju u kojoj je i Bata igrao. Dođe kući. Kaže – Ćalac. Pa, Bata je gori od tebe. Što? Stalno nešto zakera. Jesi li ručala? Smanji te cigarete. Ne sedaj na tu stolicu klimava je. Ogrni se ovim kaputom, zahladnilo je. Brine se za tebe. I ja bih brinuo za njegovu unuku Dinu.
Nisam išao da ga posetim. Jedanput sam se čuo telefonom sa Lulom. Rekao sam joj da mi je žao, ali ne mogu da dođem, da ga gledam u oči i da mu kažem, koliko ga poštujem i koliko ga volim. Nismo mi iz tog filma, a i počeli bi da se smejemo. Sa druge strane tišina, a onda Lula kaže – Čedo. Zna on to.
Saznavao sam iz novina, ono što sam znao. Koliko je jak. Kako pobeđuje bolesti. Jačeg i hrabrijeg čoveka nisam sreo u životu.
Sećaš se kad smo uplašili Longu? Longa iz Hon Konga. E, taj. Malo smo preterali. Mogao je da umre čovek. Jeste. Gde je to bilo? Ne pamtim ni mesto ni šta smo snimali, samo znam da je bilo dosadno i da smo stalno pravili neka sranja. Ti si me nagovorio. Opet smo se smejali kao ludi. Ušli smo pre Longe u njegovu sobu i sakrili se. Ja ispod kreveta, a Bata ušao u orman. Stiže Longa. Veseo. Zviždi neku pesmu. Ja počnem da zavijam kao sirena, ispod kreveta. Longa prilazi ormanu i otvara ga. Bata uz urlik, kao sveća pada na njega i obojica završavaju na podu sobe. Longa vrisne kad me je ugledao ispod kreveta. Ne može da ustane. Teško diše i drži se za srce. Bato, ti si mu doneo čašu vode. Ruka mu se trese, sav se ispolivao. Bio je ljut na nas. Nije razgovarao s nama nekoliko dana. Onda nam je prišao i predložio da sva trojica, na isti način, uplašimo Zareta.
Nešto razmišljam, zašto ne napravimo nešto slično? Kako? Dok neko bude kenjao o meni, ja polako otvorim poklopac sanduka, pridignem se i dubokim, zagrobnim glasom, kažem – Ne seriiiiii ! Mnoge od prisutnih bi strefila srčka i ne bi im se isplatilo da idu kući.
To bi bio vrh… E, Bato, a znaš šta bismo još mogli? Šta? Promenimo šarke na sanduku i stavimo neke stare, zarđale. Pa, kad ti kreneš da dižeš poklopac, one zaškripe… Cijuuuuu. U je… To ti je odlična ideja. Scena bi onda delovala jezivo. A ti odozgo baciš jedno svetlo na mene… Buuuaaaaa!
Opet smo se smejali kao ludi. Onda sve manje i manje i na kraju zaćutali.
Gledali smo se.
Nasmešio se. Da. Znam. Ne može. Jebi ga. Bar smo imali sjajnu ideju.
Bato. Kaži. Neću da ti dođem na sahranu. Ne mogu. Pametno. Ne bih ni ja, ali kažu da bi to bilo nepristojno od mene. Da stojim tamo, a ti da ležiš. Nit možemo da se gledamo, nit da pričamo, nit da se smejemo, da nađemo nekog, pa da ga zezamo i plašimo. A i ne mogu da slušam ove tragičare što će da mrsomude o tebi sve i svašta. Ćuti. Dobro da i ja ne mogu da ih čujem.
Bato. Kaži. Pozdravi… Koga? Sve. Hoću.
Bato. Kaži. Ništa… Onako. Sranje. Teško.
————————-
Stop! Ton. Dobar. Kamera. Sve je o.k. Meni dobar. Kupljeno. Čestitam. Završili smo film. Ostaje još samo jedan, Batin kadar.
Bato, jel‘ treba da ponovimo? Mogli bi. Od kog dela? Od početka… Kad sam upoznao moju Lulu. Nemamo više trake. Iscurela. Imamo za još samo nekoliko sekundi, za tvoj kadar. Blenda pada, a i sprema se neko nevreme.
Bato, jesi li spreman? Ako mora. Mora Bato. Onda idemo. Molim za tišinu.
Ton. Ide. Kamera. Ide.
Čuje se udarac klape.
Klaper – Bata, krupan plan. Poslednji kadar. Poslednji put.
GLAS (off): Gospodine Živojinoviću, na samom kraju. Šta je vaš najveći uspeh u životu?
BATA: Lula, Deca, Koraćica.
————————-
Kreće muzika i odjavna špica…
Zatamnjenje.
Čedomir Petrović
dramski umetnik