– Kad je krenija dim gušiti, nemaš više šta… Zgrabili smo dicu, da njih spasin, a kuća šta bude… Gadno je bilo, nisan još ovo vidija… Ovo je stvarno katastrofa bila… Krenuli smo sin, žena, kćer, ja i unuci u Bilice, ali nismo mogli od dima proći, a onda smo otišli do Prukljana. Onda su došli do nas brodovima iz Bilica i posla sam dicu tamo, tamo mi je kćer. Dok smo se mi vratili sve je bilo već gotovo, srićom ništa nam nije izgorilo – prepričava nam Jere sležući nemoćno ramenima.
Vozimo se do Rajića, nailazimo na izgorjelu olupinu jednog automobila parkiranog na širini između nekoliko uličica. Uokolo nigdje ničega, niti jedne travke niti žbunja, a u sredini stoji potpuno izgorjela olupina. Par desetaka metara poviše toga, uz cestu koja se penje prema šumi nailazimo na još jednu izgorjelu olupinu.
– Ne mogu vam opisati šta je to bilo, izašla sam van, a ono sunce je sijalo, u životu nisam vidjela sunce tako crveno, kao da je odozgora plamen išao prema dolje… Ne znam kako je to negdje uvatilo, negdje nije… Došla sam dolje do mora, šiška me je goruća pogodila u leđa koliko je to letilo, a tko zna odakle je doletjela… Ne možemo ništa napraviti, ako je suđeno da mi izgori pa šta ja tu mogu, rodili smo se bez ičega, je da smo se napatili kroz život, a šta da radimo… Važna je živa glava, sve se drugo može nekako namiriti – priča nam 81-godišnja Ljubica Računica dok sjedi u svom dvorištu i nekoj svojoj prijateljici na mobitel “podnosi izvještaj”.
– Mi smo bili u Šibeniku kad su nam javili da gori. Dok smo mi uspjeli nekako doći, izgorio je onaj tamo kat. Ljuti me šta nitko nije gasio, sat vremena je bio plamen oko kuće, svi su snimali mobitelom, onlajn neka ide… A kad su došli vatrogasci nakon par minuta od poziva sve su riješili i pogasili, ali dio kuće je već izgorio – rezignirano nam govori Matthew ili po domaći Mate.
Malo dalje uz cestu “duboko” među Rajićima dok spokojno sjedi na zidiću zatičemo 80-godišnjeg Šimu Rajića.
– Bila je zapetljana linija, ne mogu vatrogasci biti svugdi u jedan minut. Gorilo je, evo, ode kod masline… Vidite doli (pokazuje prema moru i jednom rtu na kojem se vidi izgoreni dio), odavde do doli ima par stotina metara, a i tu je pribacilo, to vrca dugo, opasno… Polivali smo, guma je bilo sve puno, tute, doli, da nije bilo toga, sve bi ošlo… Malo su me noge izdale, pa pomaže treća (smije se). Ja sam ti sinko staja u jednoj ruci sa štapon, u drugoj s gumom. I nema dalje, drž‘ i ne daj, eto. Mora tako biti – mudro veli vremešni Šime.
Na mjestu gdje smo zatekli drugo izgoreno vozilo, par metara ispod šume stoji potpuno sačuvana drvena kućica. Čovjek od svojih 50-ak godina, duže kose, izlazi ispred nje s ručnikom oko vrata. Neispavan je, vidi se to, samo tešku uzdiše.
– Ka da san zna šta će biti, jedno po ure prije nego je vatra došla, dok je bilo još vode sam cilu kućicu poliija na ovu stranu prema šumi. I upalilo je, srića – govori ne želeći se predstaviti, nije mu do ničega.
– Vitar je jako puva, to je letilo napreskokce, malo tu, malo tamo… Moji su gasili tu, ispred kuće, ova dva auta šta ste vidili da su izgorili to su mi od sestre. Ovaj je služija za u polje, bila je u njemu i kosilica, a ovoga doli su izveli iz dvorišta kad je prišla vatra, bojali su se da će eksplodirati isprid kuće. I računali su spasit će ga, a ono izgorilo, eto… Ko je moga znati bi li plamen doša do goriva da je osta u dvorištu, to je bila teška panika.. A već je uhvatilo drvene grilje na kući – veli nam Marijana Nakić (50) pokazujući prema jednoj kući niže prema moru koja je izgorjela i u kojoj je eksplodiralo nekoliko plinskih boca.
Ona, veli, nije mogla doći do svoje kuće, zapela je na šibenskom mostu, na policijskoj blokadi. Spuštamo se prem toj izgorjeloj kući, u vrtu zatičemo dva muškarca, vidi se da su stranci, goli do pasa pijuckaju kavu s očitim umorom na očima. Jedan od njih je Mate Miljak, 37-godišnjak iz Južne Afrike. Pomalo govori hrvatski, to mu je očeva kuća, izgorjela su dva kata, dok je prizemlje srećom ostalo čitavo.
