No, ovo je nešto veoma poznato svakom ko radi na svom duhovnom putu, ali ono što je manje poznato i što se stalno ponavlja kod osoba koje čeznu za prosvetljenjem da i ovdje postoji – sljedeći nivo bola, a to je kada ne tražite ništa ni u emotivnom ni materijalnom smislu, ne očekujete i ne nadate se, a onda se pojave ljudi koji probiju taj vaš emotivni zid svojom posebnom blagoglagoljivošću, pažnjom, obećanjima, nenadanom toplinom i empatijom i onda sve to iznevjere, što nerjetko može da ubije čovjeka i ubaci u još veće očajanje.
Taman spustite onaj gard neočekivanja, prosto raspilavljeni da postoje tako divni ljudi, i onda doživite šok! Zašto im je trebalo da vas zovu i nude pomoć kada vi to niste tražili? Zašto su vam nudili podršku onda kad vam nije padalo na pamet da ih uopšte kontaktirate?
Čemu ta laž u trenutku kad ste najranjiviji? Ima više odgovora – neki ljudi vole da budu veliki u sopstvenim očima – to su oni koji s lakoćom izgovaraju: “Ako šta treba tu sam…”, ali to je niži nivo građanske konvencije.
Teži slučajevi su oni koji, iako im to niko nije tražio, probiju tu opnu neočekivanja i onda zovu i nude sve – od ramena za plakanje do podrške svake vrste – uvjeravaju vas da niste sami i da su tu za vas šta god i kako god i onda nestanu kao da ništa nije bilo.
Da ne iznosim svoje traumatične događaje te vrste koji su me naučili da ne očekujem ništa od onih ekstremno empatičnih. Težak primer za nauk bio mi je naš čovek iz Švajcarske, eminentni naučnik koji se niotkud javio i ponudio pomoć za lečenje, i dok je opaljivao selfi za svoju tetku, koja me puno voli, obećavao mi da će mi, ne samo omogućiti i finansirati lečenje u najboljoj engleskoj klinici, već ću imati i pristup revolucionarnom leku za rak koji je sam otkrio i koji daje i Anđelini Džoli.
Pomislim evo dar sa neba, anđeo sam se pojavio niotkuda. U suzama zbog njegove dobrote, nekako te 2016. jedva organizujem odlazak u taj London, javim se na kliniku, gde saznam da je sve slagao… Pišem mu pisma, čovek nestane potpuno. Ne javi se baš nikad.
U takvim situacijama najvažnije je ne osetiti bes, ljutnju i očaj jer najgori hohštapleri su najslatkorečiviji i veruju da su besmrtni. Sigurna sam da je tetki, zbog koje je odlučio da mi pomogne, poslao naš selfi i žena je ponosna šta je doživela da joj je sestrić takav džek. U svemu tome videla sam dobru životnu lekciju, čak i dozu humora, pa kad me nedavno prijateljica S. zvala da mi kaže šta je doživela s prijateljem, koji je inače po profesiji lajfkouč, imala sam pregršt iskustava za tešenje, da joj objasnim da je to prosto nešto što se češće dešava nego što ljudi mogu i da zamisle. Sara je teško bolesna. Doživela je sve izdaje i razočarenja koje jedna žena može da doživi.
Zbog nerazumevanja i neempatičnosti najbližih kada joj se bolest ponovo vratila, otišla je u jedan mali hostel da bar na miru plače, zapitana da li može dalje ili će da okonča život pre nego što se on okonča u najmučnijim okolnostima. Saznavši da je jako loše, njen, kako je verovala, prijatelj i čovek koji stimuliše druge da budu najbolji deo svoje ličnosti i da pozitivno misle javio joj se i rekao da je danas zauzet, ali da već sutra dolazi i da neće dozvoliti da joj se bilo šta desi, da će joj pomoći da izađe iz tamne noći duše u koju je upala i da samoubistvo nije rešenje. Ne da nije došao, nego se nije nikad više ni javio. Bio je verovatno zauzet prodavanjem priče kako čovek da bude najbolji deo sebe i misli pozitivno! Sara, koja nikog nije htela da vidi tih dana, pristala je da on dođe jer on nije samo njen prijatelj, on je čovek koji zna tajna znanja kako da prevaziđemo i najočajnija stanja, kako da idemo dalje kad nas život satre!!!
Ono što je dobra vest je da je Sara, koja se inače razbolela od brojnih izdaja, prevara i noževa u leđa, preživela ovu izdaju. Zvala me da mi zahvali jer da je nisam spremila na tu posebnu vrstu prevaranata, narcisa i obmanjivača, Sara bi zbog svog “prijatelja” lajfkouča i motivacionog govornika koji se javio kad joj je bilo najteže, a potom izneverio, mogla bukvalno da presvisne.
Ali zato pišem ovaj tekst za sve ljude koji pate, koji su u teškim životnim situacijama, ne raznežujte se na obećanja – dok se ne dese! Ne očajavajte zbog tuđih lažnih obećanih zagrljaja, uteha i ne ljutite se na takve osobe, možda pate od amnezije, a možda su prosto na putu otkrivanja najboljeg aspekta svoje ličnosti preskočili da primete šta rade. Mnogi od njih i dalje veruju da su besmrtni i da se tragedije dešavaju samo drugima.
Praštajte im jer nemaju ni savesti ni sećanja, pa ako njima nije problem da žive s tim šta su uradili, što bi bio vama kojima su to uradili. Što biste sebe mučili užasom i izdajom koju su vam uradili. Blagosiljajte ih, izbacite iz svojih emocija ako ne možete iz glave. Pokažite samilost i prema sebi i prema drugima i tako postanite zaista bolja varijanta sebe.
Tu ćete savladati jednu od najvažnijih lekcija života koju nećete naučiti na paprenim seminarima o pozitivnom razmišljanju. Na svakog takvog dođe jedan anđeo pravi – prijatelj pravi, jer Gospod nas nikad ne ostavlja bez utehe…